Стари мајстори

ИЗЛОЖБА СЛИКА ЉУБЕ ПОПОВИЋА (1934–2016) У ВАЉЕВУ
Унутрашња геометрија слике
Никада нећемо сасвим одгонетнути његово дело и никада нећемо престати да то чинимо. Ваљевци су овог пролећа подсетили на свог знаменитог суграђанина великом поставком у „Модерној галерији”, на којој су нека дела први пут виђена у јавности. Промовисано је и друго издање монографије „Љуба”

Пише: Светлана Мићуновић
Фото: „Модерна галерија”, Ваљево

Ваљевска „Модерна галерија” може се поносити бројем изложених радова великог српског и светског сликара Љубе Поповића, као и њиховим посебним значајем у сликаревом опусу. Јединствена изложба у част овог сликара приређена је у првој половини априла. Посетиоци су могли да виде педесетак Љубиних остварења, од којих се нека први пут појављују у јавности, а нека су тек сад, две деценије након настанка, стављена у рам. Међу предоченим радовима је и Триптих материји смрти или У част Џејмса Џорџа Фрејзера, слика која због великог формата својевремено није могла бити изложена у Београду. Ваљевци су своју галерију посебно адаптирали да би могли изложити ово платно.
Прва просторија Галерије посвећена је Љубиним делима из седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, затим следе радови из наредних неколико декада, трећа просторија обухвата слике настале после 2000. У библиотеци Галерије изложени су мањи формати. Слике су прикупљене из колекција сликаревих пријатеља и бројних других колекционара који су их куповали на аукцијама у Паризу и Бриселу. Од Времена андроида из 1968, најстарије слике на овај изложби (власништво породице Живојина Павловића), до радова из 2015. године.
Предвиђено је да изложба траје два месеца.

У ЕРОСУ И СМРТИ

Истог дана када је отворена изложба, 8. априла, у Ваљевској гимназији промовисано је и друго издање монографије Љуба (друго издање). Приредила ју је „Модерна галерија”, у сарадњи са „Париским кругом”. Богато илустрована, монографија доноси преглед Поповићевог стваралаштва од 1953. до 2015. године, а садржи и текстове домаћих и страних аутора, те самог сликара. О њему су, поред осталих, писали Саран Александријан, Густав Рене Хоке, Андре Пјер де Мондијарг, Никола Кусовац, Љубомир Симовић, Милан Комненић, Срето Бошњак, Дејан Ђорић.
На првом издању ове монографије, објављеном пре две године, радио је и сам аутор. Друго, допуњено, рађено је уз свесрдну помоћ породице преминулог уметника, чија је најстарија ћерка, Адријана Поповић, присуствовала промоцији. На представљању су говорили бивши министар културе Братислав Петковић, алфа и омега „Париског круга” Живојин Иванишевић, и историчарка уметности Наташа Ристић, професор Ваљевске гимназије.
„Медиала” је несумњиво дала темељ његовом раду, али је он доцније „надоградио аутентично своје светове”. Повратак у прошлост и загледаност у будућност, као и фигуралност насупрот апстракцији, биће стално присутни на Љубиним платнима. Из раног периода је и његов својеврсни аутопортрет, ретко излаган, на коме се види огроман терет са којим се стваралац носи.
Није лако проникнути у уметност Љубе Поповића, у уметност уопште. Он је, јасно, прошао кроз више развојних фаза, али „његова суштина као да је неодгонетљива”. Неки су је описали као распадање у смрти и еросу.
Рекосмо, о Љуби и његовом делу писали су многи важни светски аутори. Он лично највише је ценио тумачење књижевника Милана Комненића, сада такође почившег. Из Париза је пажљиво пратио српску штампу и проверавао рецепцију свога дела. Комненић је означио Љубу као својеврсну лозинку у сликарству друге половине двадесетог века:
„Пришао је надомак надреализму, али никад није следио његову поетику; умео је да цени искуства апстрактне уметности, али је остао по страни од ње; уронио је у мистику имагинарног, али с опрезом и разборитошћу; истрајно је истраживао дух традиције, особито постигнућа ренесансних, а гдекад и византијских мајстора; дисциплиновао је машту; заснивајући слику на „унутрашњој геометрији”, у прожимању имагинације и разума, успевао је да одржава сагласје и меру, што је његовом делу дало класично обележје.”

ПОКРОВ ОД ВИЗАНТИЈСКЕ СВЕТЛОСТИ

По Наташи Ристић, пак, код Љубе је видан утицај ренесансе, али ту има примеса класицизма, маниризма, па чак и барока. Она указује да је Љуба врстан
цртач, да на његовим париским платнима откивамо богат колорит и чак утицај експресионизма у боји, а у „егејској фази”, завршној, има и византијске светлости.
Мада означено као фантастично, то сликарство се тек дубљом анализом открива у свој сложености и вишезначју. Платна су пуна нестварних бића која бораве у исто тако нестварним пределима, сатканим од растиња, архитектуре, разноликих предмета. Нагомилавање форми је добро организовано, често око стабилних геометријских структура. Како је приметила Наташа Ристић, поменути ликовни маг сврстава се у ред ангажованих уметника. Његов отклон од идеалног у лепоти карактеристичан је за модерно доба. Не заборавимо на Естетику ружног Умберта Ека и погледајмо релативизацију лепоте на слици Клеопатра с јабуком. Поред поменутих дела, у Ваљеву су била изложена изложена и бројна друга, вредна и највреднија. Између осталих: Укротитељица душа, Час сензуалности, Авет, Универзум страха, Велика слика зла, Град мртвих, Лутање једне сенке, Бела светлост Атоса, Плави манастири, Цветање страсти, Лолита и вампири (и ја)...
Да нема Ероса, не би, чини се, било ни Љубиног стваралаштва. Његовим сликама доминирају женске фигуре. Комненић у свом есеју:
„Љубино сликарство представља стално процењивање пути, њених виталних могућности, њених пластичних заводљивости... поједине средишње, махом женске фигуре, прозирних и готово бестелесних тела, дијагонално стављених здесна улево, изгледају у распрскавајућим галаксијама Љубиних слика као Млечни пут.”
Душу његовим радовима, заправо, удахнула су сећања из најранијег детињства, као и одлично познавање књижевности, филма, филозофије, стрипа, еротизма, езотерије и окултних учења, а техника му је помогла да преточи најтананије дамаре у слике. Никада није знао унапред шта ће ставити на платно. Поповић је био апсолутни посвећеник уметности, живео за њу и од ње. У ствари, највише је волео да му се почаст и дивљење искажу ословљавањем „Мајсторе”.
Тежећи вечности, бележио је тренутке.
Велики уметник, али и човек с небројано пријатеља, иако преминуо, остао је у памћењу и делом и појавом, што потврђује и ова јединствена изложба. Његово Ваљево је, тако, још једном исказало дивљење и почаст свом суграђанину. Својим духом, духовитошћу и бунтом, веле Ваљевци, Љуба је подсећао на њиховог Алексу Ненадовића. Непокорник, како је сам за себе говорио, човек је из неког другог времена, интимно везан за традицију, не само у делу него уопште.

***

Живот
Љубомир Љуба Поповић студирао је прво историју уметности, а потом сликарство на Академији ликовних уметности у Београду, где је дипломирао 1959. Већ наредне године учествовао је на изложби групе „Медиала” у Галерији „Графички колектив”. Године 1963. отишао је у Париз, и тамо до конца живео и радио. Преминуо је августа 2016. и сахрањен у Ваљеву. Ваљевци најављују да ће подићи и спомен-парк Љуби у част.

***

Стална поставка
Љуба Поповић је у Ваљеву учио основну и средњу школу. Слике су му биле изложене у многим престижним музејима и галеријама света. Од 1985. у оквиру ваљевске „Модерне галерије” отворена је стална поставка његових радова.

***

Две важне фигуре
Неки тумачи су Љубино сликарско писмо повезивали са окултним и мрачним, и са двема важним фигурама из његовог детињства. Прва је његов рано преминули прворођени брат, чији гроб је био у дворишту њихове породичне куће у Босни, а друга, на коју упућује и сам сликар, јесте деда по мајци, свештеник у једном забаченом босанском селу. Говорило се да је истеривао демоне из сељана и да је имао необичну навику да сам шета по дубоким шумама.